Научници су направили фасцинантно откриће током сафарија у Сахари:

Крокодили живе усред вреле пустиње. И тамо преживљавају миленијумима, откако су одвојени од својих сабраће крокодила. Заштићени на северној страни стрмих литица, где сунце никада не допире, има довољно воде.

Али како су крокодили стигли до Сахаре и одакле су дошли? Научници су открили да су сахарски крокодили генетски повезани са нилским крокодилима, али су развили сопствену генетску лозу од њиховог раздвајања пре 5.000 година.

И управо у том тренутку почиње скандал историјских размера:
Пре само 5000 година, Сахара је била живописно зелено подручје где су крокодили и све остале животиње могле слободно да лутају.

А одакле је дошла пустиња? Људи себи у последње време све чешће постављају ово питање. Можда се Земљина оса мало померила, спекулишу научници. А онда се сетимо да чак и када смо били млади, наши учитељи нису могли да нам објасне како су Египћани заправо градили своје пирамиде.

У реду:
Баш као што су Грци, Римљани и Картагињани крчили шуме око Средоземног мора за своје ратне флоте, Египћани су урадили исто када су градили пирамиде. Цена за ове споменике и оруђа централне власти биле су огромне количине дрвета и безброј робова радника.

Читава наша европска култура је изграђена на разарању Африке, не само на поробљавању човечанства, већ, спроведена у стилу прошлих миленијума, неминовно претвара Земљу у пустињску планету (Марс у овом контексту нећемо ни помињати).

Али овај миленијумски марш силовања има и своју добру страну:
Човечанство је сада достигло тачку где може да преокрене ситуацију и учини Земљу истински хуманим рајем.

Јер првобитни рај, слободна дивља природа са својим диносаурусима као круном славе, није оно о чему хуманоиди и друга високо развијена бића сањају.

Али Земља, наша локална Мајка Природа, има гигантски потенцијал са којим се све може учинити ако се тежи симбиотском сједињењу са њом уместо конфронтационом, борбеном односу.

И зашто би све ово одједном сада функционисало? Зато што смо стигли до трећег нивоа у дијалектичком процесу од три корака: Од тезе (првобитне природе) преко антитезе (отуђења) до синтезе (хармоније човека и природе). Читање мало Хегелове логике је данас релевантније него икад и, пре свега, проширује свест.

У стварности, то изгледа овако: Можемо укинути ропство, било отворено или прикривено као плате, јер сада имамо нове робове који су срећни да буду робови: рачунаре и роботе. Штавише, ускоро ћемо савладати нуклеарну фузију и тада ћемо моћи да обезбедимо потребну енергију.

Јер сагоревање нафте и дрвета је, наравно, апсолутно неприхватљиво на планети која лако може да усрећи 20 до 30 милијарди људи. Дрво би требало да буде живо биће, а нафта је превише вредан ресурс.

Штавише, ера неодговорне експлоатације свега што је природа акумулирала милионима година је коначно завршена.

Неопходно је развити потпуно нову свест о одговорности за вредне сировине наше матичне планете. Као први корак, требало би разумно увести нови законски прекршај „расипања ресурса“.

Љубав између људи и ове тако живахне планете сада мора бити у стању да се манифестује; морамо престати да заснивамо нашу културу на мржњи према сопственој мајци.

Борба против природе сада постаје небеска заједница са природом.

Нови рај на који мислимо и који ћемо изградити у наредних хиљаду година, никако није дивља природа са својом борбом свих живих бића једних против других, која се разликује од слично названог људског фијаска само по томе што, међу животињама, бар богови и даље контролишу целу ствар.

Нови рај, вођен и пројектован од стране човека, највише творевине планете, али у апсолутној хармонији са животињама и биљкама, које се третирају са пуним поштовањем као равноправна бића.

Можда су људи морали да прођу кроз мрачна времена рата и експлоатације да би стигли до места где смо данас.

Али да се сада драстично не мења курс на планети, слушајте сви ви масони, илуминати, теоретичари завере и логистичари, била би јединствена прилика космичких димензија да се проћерда за срећну планету.

А окретање кормила значи: нема табуа и за сваки задатак постоји решење.

Могли бисмо једнако лако да уложимо огромне суме новца које су до сада уложене у наоружање у тако лепе пројекте као што је пошумљавање Сахаре и других пустиња.

Срећом, на нашој планети има пуно воде, тако да можемо изградити много постројења за десалинизацију морске воде и коначно имати подстицај да уложимо мало више труда у решавање проблема фузије водоника.

Време експлоатације природе је прошло; сада долази време реституције. Јевреји, који увек воле да постављају високе захтеве, какав би диван задатак био да раде заједно са Арапима и њиховим нафтним милијардама како би озеленили Сахару и Арабијско полуострво !

Уместо да свет подвргну овој лудој препирци са Палестинцима, зато што вечни ратни стратези у Јерусалиму још увек нису схватили да је њихово време истекло.

И човечанство више неће остваривати свој даљи напредак на основу конфронтационе борбе, већ на основу стварне и проживљене колективне свести.

Док је раније тврдоглави его водио човечанство, сада, у ери синтезе у људској еволуцији, стигли смо до директно умреженог колективног ега.

У истој мери у којој доживљавамо колектив људских бића као друштвено биће, доживећемо и да је Земља апсолутно живи организам.

Латинско име „Terra“ не мора се заувек везати за овај живи организам Земљу; напротив, са њом се може живети много божанственије у симбиотској љубави него у вечној игри мачке и миша између природе и човека или између Бога и ђавола.

Где је текао Жути Нил?

2003